Štenećak

Štenećak (engleski: „canine distemper“ ili „hardpad disease“) je jedna od zaraznih bolesti uključena u petovalentnu vakcinu kojom bi trebalo štititi ljubimce jednom godišnje. Ova bolest je potencijalno veoma opasna, ne samo zbog visoke smrtnosti, nego i zbog vidnih posledica koje ostavlja na pacijenta.

Šta uzrokuje štenećak

Štenećak uzrokuje virus iz porodice paramiksovirusa, u koju još spadaju i uzročnici malih boginja i zauški, kao i virus goveđe kuge. Virus je relativno osetljiv, teško opstaje tokom toplih dana, uništavaju ga deterdženti, rastvarači masti i dezinfekciona sredstva.

To je RNK virus, vrlo kontagiozan, najčešće unesen aspiracijom, mada je unos moguć preko sluzokoža, fecesa, urina, pa čak i kapljicama kontaminiranom hranom i vodom. Moguća je infekcija štenadi preko infektivne majke, kao i pobačaji.

Izgled RNK virusa štenećaka pod mikroskopom

Inkubacija je 14 do 18 dana.

Karakteristike štenećaka 

Kada se u Family Vet ambulanti pojavi pacijent sa gnojnim iscedkom iz nosa i očiju, postavlja se sumnja na štenećak. Klinička slika još obuhvata pad raspoloženja, umor, kašalj koji se nekad ne može razlikovati od zaraznog kašlja.

Nekad se javi i ozbiljna pneumonija, povraćanje, dijareja, promene na jastučićima šapica kod štenaca, i kao najlakše upečatljiv simptom su nervni poremećaji koji se karakterišu tikovima, njihanjem tela i nesigurnim korakom, što ukazuje da je bolest uveliko u toku.

Pas sa gnojem u nosu i očima, karakteristike štenećaka

Još jedan lako vidljiv simptom je oguljenost gleđi zuba, do koje dolazi jakim i zvučnim stezanjem vilice i škrgutanjem zubima u toku tikova. 

Od štenećaka mogu da obole i mladi i odrasli psi, sa tom razlikom da je kod starijih pasa ishod u većini slučajeva bolji, čak i postoji verovatnoća da bolest prođe asimptomatski, pa pas služi samo kao prenosilac bolesti.

Dijagnoza

Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike, datuma vakcinacije i serološkim testovima.

Ovi testovi mogu da zavaraju, jer u slučaju da je životinja negativna, ne mora nužno da znači da nema uzročnika u organizmu, već je moguće da je ljubimac u inkubaciji ili da je došlo do slabog ili nepostojećeg imunog odgovora, pa da nema antitiela. Najpouzdaniji test je test fluorescentnim antitelima koji se izvodi u laboratorijskim uslovima.

Lečenje štenećaka

Uprkos obimnim istraživanjima lečenje štenećaka je teško i neizvesno. Smrt nastaje najčešće kao posledica sekundarne bakterijske infekcije pluća, ili burnim konvulzivnim nervnim napadima, pa se u pravcu sprečavanja ovakvih ishoda sprovodi i terapija.

Pas žute boje sa gnojem u nosu, osobina štenećaka

Ona se sastoji od antibiotika širokog spektra delovanja, infuzije, kortikosteroidnih lekova, antikonvulzivnih i sedatvnih lekova, kao i upotrebom znatnih količina vitamina C i D.

Vakcinacija

Vakcinacija, iako manje efikasna metoda, je najbolja profilaksa ove bolesti. FamilyVet je ranije pisao o važnosti vakcinacije i benefitima koja ima na ljubimce. 

Zbog slabije efikasnosti vakcine je bitno da se štenci ne dovode u dodir sa spoljnom sredinom i drugim psima do treće vakcinacije, jer je tad imuni odgovor ipak dovoljno potentan da dobro zaštiti štene. Postoji i opcija administracije hiperimunog seruma, mada je efikasnost ove tehnike diskutabilna.

I za sam kraj…

Čuvajte svoje ljubimce, redovno ih vakcinišite, omogućite najbolju moguću negu koju Vam uslovi omogućavaju. Pri bilo kakvoj sumnji dođite kod svog veterinara na pregled, jer je ishod ove bolesti bolji ako se ustanovi u ranijim stadijumima.